Upoznajte čoveka koji je istrčao ultramaraton na svih sedam kontinenata

Džoel Ranjon je sve ovo uradio u dobrotvorne svrhe, u korist organizacije „Pencils of Promise“ koja gradi škole u zemljama trećeg sveta.

„Ja se, zapravo, uopšte ne ložim na trčanje", objašnjava nam Džoel Ranjon, osnivač vebsajta Impossible X. Štaviše, on nam i priznaje da on čak i ne voli da trči.

To i nije nešto najčudnije što možete čuti od prosečnog čoveka. Ipak, kada vam ovo kaže čovek koji je ove godine istrčao četiri ultramaratona u svega šest nedelja i tako kompletirao svoj „ciklus" od sedam komada, to ipak jeste malo čudno.

„Ne volim trčanje, ali volim mentalni izazov koji trčanje nudi", kaže Džoel. „Dok trčite, vi ste u konstantnoj borbi sa samim sobom. Morate odlučiti hoćete li nastaviti ili ćete odustati. U nekom momentu, svi žele da odustanu."

Njegov put ka ovom nesvakidašnjem ostvarenju počeo je sasvim slučajno. Sve je krenulo dok je on sedeo nezaposlen kod roditelja na gajbi, razmišljajući šta da radi sa sobom posle fakulteta.

„Diplomirao sam 2009, i naravno nisam uspeo da nađem posao", priča nam Džoel. „Na kraju sam završio u pošti, gde sam radio tri meseca negde u prazničnom periodu. Bilo je to jako loših tri meseca. Ja sam hteo svašta – da počnem svoji biznis, da putujem oko sveta, sve te stvari koje čovek u tim godinama želi. A nisam mogao da uradim ništa. Nisam imao para, živeo sam još uvek sa roditeljima, i ništa nije išlo kako treba".

„Počeo sam da razmatram stvari koje hoću da radim, i jedna od tih stvari je bila trijatlon. Ali, ja nisam zapravo ništa znao o trijatlonima. Ma, ja nisam ni znao koji su sportovi deo trijatlona! Malo sam se raspitao, pa sam se prvo krenuo sa dvoranskim trijatlonom – deset minuta plivanja, pola sata bicikla i dvadeset minuta trčanja. To čak i nije pravi trijatlon, nego samo neko upoznavanje sa disciplinom."

„Međutim, jasno se sećam kako sam se osećao kada sam ga završio. Mislio sam da to neću uspeti, ali sam trenirao i na kraju ipak – uspeo. Onda sam krenuo da razmišljam – šta još to postoji na svetu što ja mislim da ne mogu, ali možda ipak mogu ako zapnem?"

Džoel je, kao što je vidite, svoju karijeru trkača otpočeo krajnje skromno. Ali ubrzo su njegovi apetiti porasli. Krenuo da je trči sve zahtevnije trijatlone, uspeo da pokori i olimpijsku distancu (1.5km plivanje, 40m bicikl, 10km trčanje), pa je nekako stigao i do polu-„Ajronmen" kategorije (2km plivanje, 90km bicikl, 21km trčanje). Priznaje nam da se usput i navukao na trčanje.

Pre sedam godina, Džoelu se javila humanitarna organizacija Pencils of Promise, i izazvala ga da istrči ultramaraton (po definiciji, svaka trka duža od standardnog maratona tj. 42.195 kilometara) u dobrotvorne svrhe. On je momentalno prihvatio. „Znao sam da ću to morati da uradim, pa sam tako 2012. istrčao svoj prvi ultramaraton. Prikupili smo oko 27 hiljada dolara", priseća se Džoel.

Džoel u nedavnoj poseti školi u Laosu

„Posle toga, otišli smo u Gvatemalu i videli školu koja je sagrađena od novca koji smo prikupili. A onda, onda sam rekao – daj da uradim nešto još luđe, nešto što mi deluje apsolutno fizički nemoguće. I tako sam došao na ideju koju sam nazvao „777". Sedam ultramaratona, na sedam kontinenata, kako bi se sazidalo još sedam škola. Iskopao sam sve te egzotične trke i rešio da ih istrčim".

I kao što ste mogli da pogodite, to baš i nije bio lak zadatak.

ULTRA #1 – Septembar 2014. – Patagonijski ultramaraton (Južna Amerika – 60 kilometara)

Džoelov put ka cilju počeo je u Patagoniji, geografskoj regiji Južne Amerike koja obuhvate delove Argentine i Čilea. Trka je u celosti na čileanskoj teritoriji. Ako se Džoel nadao glatkom početku svog izazova, pa...prevario se.

„Negde na 42. kilometru skretao sam u neku krivinu, kad su me sačekali planinski vetrovi od 40 kilometara na sat - uhvatili su me nespremnog i bacili na drugu stranu druma", seća se Džoel. „Loše sam pao i izvrnuo članak. U tom momentu sam pomislio, ma dobro, nije mi ništa. Nekako sam istrčao poslednjih dvadesetak kilometara, i mislio da će sve biti okej...dok nisam došao kod doktora, koji mi je saopštio da sam pokidao peronalnu tetivu – tetivu koja se prostire sve od prstiju na nogama pa do kolena! Čekalo me je šest meseci rehabilitacije."

„Znaš, to je bio totalni maler – isplanirao sam sve maratone, najavio da ću ovo da radim, i onda posle prve trke moram da remontujem celu ideju."

ULTRA #2 – Oktobar 2016. – Čikaški ultramaraton (Severna Amerika – 50 kilometara)

Ovaj izazov je morao da sačeka dok se Džoel oporavljao od povrede, ali daleko od toga da je naš junak ovde odustao. Neki su mislili da je projekat 777 gotov – i onda se itekako iznenadili kad je odjednom restartovan bez ikakvog upozorenja.

„Samo sam ispisao ciljeve i sve ih smlatio u šest meseci. Jednom kad je sve isplanirano, ostalo je bilo lako", smeška se Džoel, koji je inače privatno želeo da istrči svih sedam komada pre nego što napuni trideset godina. A prvi od preostalih bio je Čikago.

„Bila je to trka u kojoj sam želeo da saznam da li ja to još mogu, pravi test samopouzdanja. Nisam rekao nikome – samo mom bratu, koji me je i ispratio na startnu liniju. Rekao sam sebi, „vidi, znam da je ovo mnogo teško, ali ti to ipak možeš". Ja sam rođen u Čikagu, tu sam istrčao i svoj prvi „ultra", i tu sam povratio veru u sebe nakon povrede.

ULTRA #3 – Decembar-Januar 2016-17 – Narabinski ultramaraton (Australija – 12 sati trčanja)

Ovaj ultramaraton počeo je 2016, a završio se 2017 – istrčan je u novogodišnjoj noći. Trka je bila jedna od napornijih, kako fizički tako i mentalno.

„Ova trka nema zadatu distancu, već počneš 31. decembra u 6 popodne i trčiš koliko možeš do 1. januara u 6 ujutru. Bilo je gadno, jer trčiš dva kilometra u jednom pravcu, pa nazad. U jednom momentu shvatiš da prolaziš pored jednog te istog drveta dvadeset i kusur puta, i samo kažeš „Bože, ne želim više ikada da vidim ovo prokleto drvo.""

ULTRA #4 – Januar 2017 – Antarktički ledeni maraton (Južni Pol – 100 kilometara)

Džoel je svega tri nedelje nakon australijskog leta otišao na Južni Pol, kako bi istrčao možda i najusamljeniji maraton na svetu.

„Bilo nas je svega deset takmičara. Južni Pol je potpuno suludo mesto, a ja sam uspeo da istrčim svih 100 kilometara, što je u to momentu bio lični rekord."

Ali, za razliku od standardnih maratona, gde vas ljudi bodre po ulici, na Južnom Polu nema bukvalno nikog živog.

„Ni-ko-ga!", uzdiše Džoel. „Nema publike. Nema zvukova. Ako staneš da uhvatiš dah, bukvalno ne čuješ ništa oko sebe. U životu nisam bio na tako čudnom mestu – Južni Pol je kompletno lud, rekao sam vam već."

ULTRA #5 – Februar 2017 – Tajlandski ultramaraton (Azija – 50 kilometara)

Azija je štiklirana sa tajlandskim ultramaratonom. Iako ova trka nije među najdužima sa liste, Džoel je pamti kao jako, jako napornu.

„Mnogo ljudi me je pitalo koji segment 777 je bio najteži. Znaš, imao sam mnogo ludih trenutaka tokom tih sedam trka, ali tih pedeset kilometara u Tajlandu je bilo apsolutni pakao. A opet, to je samo pedeset kilometara – relativno kratka distanca." (uhhh, važi brate – prim.aut.)

„Trka je prilično brdovita, ali ja sam bio pun samopouzdanja posle one antarktičke „stotke". Prvih dvadeset i pet kilometara su bili baš brdoviti, i navodno je drugi deo bio mnogo lakši, sa samo jednim brdom do kraja. Naravno, ispostavilo se da sam totalno pogrešno pročitao mapu, pa me je na kraju sačekala neka kozja staza koja ide uzbrdo čitava tri kilometra. Nije je bilo moguće istrčati, uopšte – pribegao sam brzom hodanju kao rešenju. Ali, trebalo je mnogo koncentracije da se uspenjem uz to poslednje uzvišenje."

„Mislim da sam tokom te trke najviše puta poželeo da odustanem od svega. Čuo sam svoj glas kako mi govori – „ma, brate, samo skreni ovde i sve je okej". Ta trka je definitivno pokušala da me slomi. Silna vrućina i brdoviti teren sigurno nisu pomogli."

ULTRA #6 – Februar 2017 – Rovaniemski ultramaraton (Evropa – 66 kilometara)

Svima vam je jasno koliko je Džoel propatio tokom tajlandskog izazova. Pa opet, svega trinaest dana nakon finiša u Aziji, on je trčao novi ultramaraton u Finskoj, po ciči zimi. „Sve vreme sam trčao po ledu", seća se Džoel, i dodaje da su problemi na toj trci bili raznoliki.

„Nestalo mi je vode posle par kilometara, pa sam počeo da jedem sneg. Na pola puta imali smo odmor, i tu sam otopio dovoljno snega na logorskoj vatri i „natočio" ga u moju bocu. Ali posle par kilometara voda se smrzla, što je i logično jer je napolju bilo -27! Dva puta sam se izgubio na putu do cilja, a kada sam konačno stigao moje celo desno stopalo je bilo ljubičasto i otečeno. Bio sam siguran da sam doživeo neku frakturu, međutim doktori su mi rekli da je to samo od napora, i da treba malo da odmorim. Baš često prepričavam doživljaje sa ove trke, sad kad me pitate...bila je to doslovno polarna ekspedicija, a ne sportski događaj."

ULTRA #7 – April 2017 – Južnoafrički ultramaraton (Afrika – 56 kilometara)

Nakon što se dobro odmorio i zalečio, Džoel je sa relativno lakoćom istrčao poslednji ultramaraton sa spiska. Tako je ujedno i postao samo jedan od petorice ljudi u istoriji civilizacije koji je istrčao ultramaraton na svih sedam kontinenata.

„Trebalo mi je jedno mesec dana da se oporavim od finske avanture, pa sam krenuo put Afrike čim mi se stopalo potpuno zalečilo. Ovu „ultru" sam istrčao zajedno sa drugarom, a posebno mi je drago što se ceo 777 projekat završio sa ovako velikom trkom. Bilo je čak 11 hiljada učesnika, i ljudi su navijali duž cele trase. Baš je bilo kul ispuniti svoje ciljeve u takvim uslovima."

Džoel je na kraju svim ovim trčanjem prikupio 156,000 dolara, što je bilo dovoljno za „samo" šest škola od sedam koliko je bilo zacrtano. Ipak, tada mu se pridružio biznismen Džesi Icler, u slobodno vreme takođe „ultramaratonac". Zajedničkim snagama, skupili su još dodatnih 36 hiljada, što je bilo dovoljno da se i finansijska strana posla završi srećnim krajem. Sledeći korak – zidanje školskih zgrada.

Iako je prikupljanje novca za Pencils of Promise bio glavni cilj, Džoel je usput i objasnio zašto trči ultramaratone i kako ti ljudi razmišljaju. Trčanje je zdravo i „zarazno" – kada biste pitali učesnike „ultre" zašto trče, svaki bi vam dao različiti odgovor. Džoel je jedan od onih kojima je bitniji mentalni aspekat cele priče. Evo šta je on odgovorio na to pitanje.

„Znate, uvek postoji neki trenutak gde će sve krenuti po zlu. U Finskoj mi se voda smrzla, na Tajlandu je bilo vruće, u Australiji u par navrata nisam video prst pred okom. I onda, uvek se javi to solomonsko rešenje da prosto odustaneš, da odeš kući i zaboraviš sav bol koji je oko tebe. Ja trčim ultramaratone baš zato što želim da pobedim te trenutke. Svaki put kada mi to pođe za rukom, ja se osećam jačim i boljim. Ujedno, pokušavam i taj osećaj da prenesem u pravi život i tako se izborim i sa dnevnim brigama. Eto, zato trčim."

„Prosto je, samo rešite da ćete se izboriti sa problemom kada se ukaže. Onda kada do problema dođe, vi više niste iznenađeni. Samo kažete sebi, okej, sada me sve boli ali to smo i očekivali, idemo dalje."

Pa, ne možemo reći da će se neki doktor složiti sa ovakvom konstatacijom. Međutim, uvek su tu onih sedam novih škola kao podsetnik da sve ovo definitivno nije bilo uzalud.

Preporucujemo