Američki intervencionizam rastura države

Problem Irana, sličan je problemu Srbije sa početka veka - šta god da se desi, biće loše po Iran. Amerika nema viziju demokratskog i naprednog Irana.

 
 

Oni imaju viziju jednog satelita, a vidimo kako prolaze zemlje u kojima su SAD intervenisale — sve te zemlje su bivše. Sve su dugoročno podeljene, u svima njima nema mira.

Nasilni protesti u Iranu, koji su odneli nekoliko desetina žrtava, počeli su zbog banalnog razloga, povećanje cena jaja u gradu Mašhadu, a završili se pozivima za svrgavanje režima. Zapadni mediji i političari prosto se utrkuju u pozivima o potrebi intervencije u Islamskoj Republici.

Sličnost sa „arapskim prolećem“, talasom nemira i nasilja koji je zahvatio arapski svet, počev od decembra 2010. godine i obaranjem režima u Tunisu, Libiji, Egiptu, Jemenu, kao i pokušajem obaranja režima u Siriji, prosto je neodoljiva.

Na jednu značajnu razliku, upozorila je portparolka ruskog ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova — dok se na Zapadu brutalno guše protesti koji za cilj imaju promenu vladajućeg režima, dotle Zapad iste takve pokušaje svesrdno podržava na strani.

Zaharova je pomenula pokret „Okupirajmo Vol strit“, a mi bismo pomenuli gušenje antiglobalističkih demonstracija, sukobe policije i aktivista pokreta za zaštitu životne sredine, mere obezbeđenja tokom održavanja Svetskog ekonomskog foruma u Davosu, Kataloniju… Primera za to ima toliko, da bismo potrošili mnogo vremena nabrajajući ih.

Kao i svaka velika imperija, Zapad, odnosno SAD i njeni saveznici, štite svoje interese, ali promovišu i vrednosti, kaže istoričar Čedomir Antić. Često su interesi i vrednosti u koliziji, ali su oni u slučaju Irana u jedinstvu.

Interesi Zapada su, prema Antićevim rečima, da zemlje Bliskog istoka, bogate naftom, ostanu razjedinjene, da među njima nema velikih sila i da kontrola nad resursima bude u zapadnim rukama.

Iran je, sa druge strane, trn u oku Zapada i kada je reč o vrednostima — radi se o teokratskoj i autoritarnoj državi, zasnovanoj na radikalnoj verskoj ideologiji.

„Sam Iran je podeljen, pretpostavlja se da snage koje su za demokratiju imaju većinu, ali vidimo da je i struja odana Islamskoj Republici isto tako podeljena“, objašnjava Antić.

Naglašavajući da su nemiri počeli u gradu koji je uporište radikalnog kandidata na prošlim predsedničkim izborima u Iranu, Mašhadu, Antić kaže da je moguće da se u Iranu događa nešto slično što se dešavalo u Srbiji početkom veka — da su se svi ujedinili protiv vlasti.

„Ono što je problem Irana, a to je bio problem i Srbije kada je došlo do promena, jeste ta klackalica u kojoj je izvesno da će, šta god da se desi, biti loše po Iran. SAD nemaju viziju demokratskog i naprednog Irana. One imaju viziju satelita, a vidimo kako prolaze zemlje u kojima su SAD intervenisale na bilo koji način — Avganistan, Irak, Sirija, Libija. Sve te zemlje su bivše. Sve su dugoročno podeljene, u svima njima nema mira“, kaže Antić.

Tako će biti i sa Iranom, kaže Antić, ukoliko promene ne budu sprovedene uz konsenzus i kontrolisano, što je teško, zbog toga što najmoćniju političku silu u Iranu predstavlja grupa ljudi koja je, kako kaže, mentalno u 7. veku naše ere. Antić podseća da su se u Iranu dogodili i nemiri 2009. godine posle predsedničkih izbora za koje je predsednički kandidat Mir Hosein Mosavi tvrdio da su pokradeni u korist njegovog protivkandidata Mahmuda Ahmadinedžada.

Zvanična objava rezultata predsedničkih izbora izazvala je masovne proteste na ulicama iranskih gradova. Još dve godine ranije na videlo su izašli američki planovi za destabilizaciju Irana.

Novinari američke medijske kuće Ej-Bi-Si i londonskog „Telegrafa“ objavili su planove agencije CIA, urađene po naređenju predsednika Džordža Buša za širenje propagande i dezinformacija sa ciljem da se Iran destabilizuje.

„Krajem prošle godine, Kongres se saglasio sa zahtevom predsednika Buša da finansira značajnu eskalaciju tajnih operacija protiv Irana. Ove operacije, za koje je predsednik tražio tri do četiri stotine miliona dolara, opisane su u predsedničkom dokumentu, koji je potpisao Buš i usmerene su na destabilizaciju verskog vođstva zemlje“, napisao je novinar „Njujorkera“ Sejmur Herš juna 2008. godine.

Prema Antićevim rečima, svedoci smo licemernog odnosa Zapada, koji će gušiti pokret za nezavisnost Katalonije i pravo Republike Srpske na nezavisnost, a u svim uslovima će podržavati nezavisnost svojih satelita, kao što je Kosovo.

Slično je i kada su u pitanju izlivi nezadovoljstva na Zapadu, ali Antić naglašava da ipak postoje određena pravila koja SAD slede.

„SAD i njeni saveznici u Evropi su, uslovno rečeno, sređene države. One su prošle dug period razvoja i uspostavljanja demokratije i građanskih, političkih i socijalnih sloboda. One imaju visok unutrašnji konsenzus, tako da tamo, kada neko započne nasilne demonstracije, to odmah spreči policija. Sprečili bi i građani. Tamo naravno, bude nasilja, ali ono ne pređe u ovo što se dešava u Iranu“, kaže Antić.

I na Zapadu postoje oružane separatističke grupe, ali njihove aktivnosti ne prerastaju u velika krvoprolića, možda i zato što ne postoji jača sila od SAD koja bi ih podržavala, dodaje Antić.

„Nažalost, SAD i njeni saveznici pokušavaju da sve zemlje sveta zamisle kao same sebe i podržavaju raspad zemalja koje im ne odgovaraju, a brane zemlje koje im odgovaraju. Tako brane Albaniju, koja je bila na ivici raspada dva ili tri puta, ali i BiH i još neke zemlje“, kaže Antić.

Sa druge strane, Zapad je podržavao raspad Jugoslavije i svih njenih naslednica, SRJ i državne zajednice Srbija i Crna Gora, zaključuje Antić.

Ipak, Iran iskače iz svih dosadašnjih matrica kreiranih za obaranje režima. Prvo, radi se o civilizaciji koja baštini tradiciju staru nekoliko hiljada godina.

Drugo, Iranci su posebno osetljivi na mešanje stranih sila zbog iskustava koje su imali u 19. veku, a posebno zbog događaja iz 1953. godine kada je, zahvaljujući britanskim i američkim obaveštajnim službama, zaustavljen demokratski razvoj Irana.

Te godine, CIA i MI6 orkestrirale su državni udar, veoma sličan obojenoj revoluciji, kada je sa vlasti uklonjen demokratski premijer Mohamed Mosadek i uspostavljena diktatura šaha Reze Pahlavija, sve u cilju da Zapad zadrži kontrolu nad iranskim naftnim resursima.

Mosadekov pad uzrokovao je sve buduće događaje u Iranu, uključujući i Islamsku revoluciju iz 1979. godine. Iranci sve to vrlo dobro znaju, na priči o štetočinskoj politici Zapada hrane se sve političke snage Irana, tako da su promene u Iranu moguće, ali jedino ako ih izvedu sami Iranci.

Preporučujemo